Mutacuja muškog: o zbirci Kako kentauri nose pantalone Nenada Kostića
U poslednjih nekoliko godina pesnička scena Niša doživljava tihi, ali izuzetno zapažen preobražaj. Mlada generacija autora stvara poeziju koja koristi jezik na potpuno novi značenjski način, kao sredstvo samoproučavanja, određivanja identiteta, društvene dekonstrukcije i emocionalne disekcije. Njihova poezija doživljava pravu renesansu kroz kratke, efektne forme koje odgovaraju brzini savremenog života i potrebi za instant emocionalnim povezivanjem. U prilici smo da vidimo kako se baš ta i takva poezija oslobađa elitističkog okvira i postaje deo svakodnevice mlađe generacije koja je oblikuje u skladu sa ritmom interneta i vlastitim iskustvom.
Među onima koji doprinose ovoj pesničkoj renesansi su istaknuta imena Jovane Bajagić, Kristine Milojević i Nenada Kostića. Njegova zbirka Kako kentauri nose pantalone pojavljuje se kao jedinstven i važan glas: dokaz ovoj tvrdnji je i to što je pesnik već nosilac nekih važnih priznanja. Međutim, ukoliko ste pripadnik nešto starije čitalačke publike, sigurno ćete se upitati čega tu ima za vas. Kostićeva poezija je istovremeno brutalna i nežna, jezički ekonomična ali emotivno bogata, misaono ukorenjena. I na onaj tradicionalni način na koji se poezija prihvata i čita – ona je za svakoga. A ako vam je potrebna jača garancija da čitate nešto zaista kvalitetno, dovoljno je reći da je u objavljivanju zbirke učestvovao najbolji uređivački tim Niškog kulturnog centra, a da je izvanredno promišljen pogovor napisala profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu, dr Jelena Mladenović.
Šta će kentaurima pantalone?
U grčkoj mitologiji, kentauri su bića sa telom konja i torzom čoveka – simboli su haosa, nagona i sirove snage. Oni su granična bića između razuma i instinkta, kulture i prirode, obuzdanog i neobuzdanog. Nije ni čudo što Kostić preuzima tu figuru i transformiše je u savremenog muškarca – zbunjenog, ranjivog, rastrzanog između uloga koje se od njega očekuju i unutrašnje potrebe da bude nešto drugo. Kentaur u njegovim pesmama više ne galopira (čezne da galopira), već nosi pantalone.
Zato već u samom naslovu Kostić dovodi čitaoca u promišljanje o obuzdavanju prirodnih nagona u zamenu za civilizacijski suživot sa ograničenjem slobode. Veliki ruski pesnik je u prošlom veku obuzdavao oblak u pantalonama, Nenad Kostić koristi ovu metaforu za prilike 21. veka i nešto izmenjenu poziciju muškarca u društvu.
Zbirka je podeljena u dva ciklusa – Kentauromahija I i II – koji naslovom prizivaju sukob sa mitskim delom sopstvenog identiteta. Kentaur postaje metafora za unutrašnju rascepkanost savremenog muškarca: između telesnog i mentalnog, između šume i grada, između tišine i potrebe da se ipak bude neko socijalno biće sa nametnutim društvenim vrednostima. Prvi deo zbirke se bavi formativnim godinama mladog čoveka, dok je drugi deo zbirke ono što treba da opisuje stanje odraslosti i zrelosti u kojima se lirski subjekt ne snalazi, protiv čega se buni i od čega beži.
Mutacija muškog
Mnoge su pesme iz oba ciklusa koje imaju isti lajt-motiv. U pesmama poput „Nikotinski tvist“, Kostić gradi intimni mikro-univerzum očeva i sinova, u kojem dominiraju sram, ćutanja, neizrečene nežnosti i mnogi rituali prećutanih osećanja. Pesnik prikazuje muškost kao ranjivost, kao krhku konstrukciju – bez patetike, bez ironije i upravo tu leži snaga njegovog tona.
U „Drugačijoj vrsti nežnosti“, lirskog subjekta srećemo kao dete koje traga za očinskom figurom u svetu u kojem „otac“ više nije autoritet već senka, tihi simbol napuštanja. Pesma „Tropikarijum“ donosi drugačiji ton – nežan, ironičan, gotovo haiku-apsurdan. Akvarijum bez ribica tvori emocionalni pejzaž moderne veze, istrošene svakodnevicom, ali još uvek sposobne da mašta o bliskosti među piranama.
Ono što je veoma sugestivno u ovim stihovima, to je upravo lakoća izraza. Kostić pred čitaoca postavlja zadatak da oseti grč, sramotu, nežnost, gađenje, ljubav. Pesnik ne gradi „lepe slike“, već tačke udara. Njegovi stihovi deluju kao isečci iz razgovora koji ranjavaju.
Zato zbirku Kako kentauri nose pantalone doživljavam duboko angažovanom. Muškost se u ovim pesmama raspada pod pritiskom civilizacije, svakodnevnice, porodične istorije i hronične emocionalne nepismenosti. Kostićev kentaur nije pobegao u prirodu – on je zatočenik kulture. U njemu odjekuje napetost između zova bekstva i nemogućnosti da se zaista ode. I to bekstvo – ne grandiozno, već sitno, unutrašnje – suštinski određuje ton ove zbirke.
Čitala sam sa zanimanjem Kentaure. U vremenu kada su muške uloge ili karikirane ili napadnute, ova zbirka nudi nešto drugo: priznanje da nismo sigurni ko smo, i da je u redu osećati, ćutati, tražiti, pa čak i bežati. Pre svega, galopirati. A to ne važi isključivo za muškarce.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
