Čet'ri komada NI-O-ČEMU, ili - umetnost aranžiranja ispljuvaka u uslovima dekompresije intubirane stvarnosti by User:RustyKID

User:RustyKID

Feb 17, 2026

Vidikovac noću

(NIŠTA NIKADA)

Da sam avet lako bih iščezao.

Zažmurio bih da sam ti.

Zaobilazivši

elegantnu eskiviravžu lagane opstrukcije

bez strepnje od nemanja svesti pri nepostojanju straha jer sve je bez rizika

kao vidikovac noću kad brodovi odlaze

i svetla krenu da se redom gase

pri detaljnoj razradi teme

bez rizika da će onaj koji vidi razumeti a onaj koji razume videti

bez izlišnih dodira

bez svetala

pre svitanja

nebitno gde

kao na ambalažama sa natpisom "lomljivo"

bez rizika

bez dodira

bez nežnosti

kao kod neotvorenih pisama sa mirisom žutih ruža

kao u neraspakovanoj ambalaži Bartona Finka

kao mrtva kost u ćilibaru

bez strepnje da će se

kao u svesnim iščeznućima svesti

slomiti slomljeno,

ako li zaobiđeš opstrukciju eskivaže ja bih, čak i da nisam avet i da ne pijem krv ja bih, nebitno je gde - ja bih da sam ti opet slobodno zažmurio

jer se ne bi dogodilo

i neće se dogoditi

nebitno gde

ništa nikada

SUBJEKAT: svesno iščeznuće svetlosti

PREDIKAT: neraspakovana ambalaža u kojoj se neće slomiti slomljeno

Pristanište noću

(NIKO NIGDE)

Ni marina sa isturenim klupicama

ni vidikovac noću

ni rikonekting terasa u 06:30AM

gde se na miru ispija

prvo čaj od šipuraka i latica hibiskusa

pa kafa pa mala kafa

nije bilo još mnogo mesta gde su se mogle

zakazati zasigurna ne-viđenja sa nekim nikim.

Ni jedan momenat nečinjenja ničega nije bio protraćen, naprotiv.

Koliko je nanovnog uživanja u svemu samo podeljeno bilo nikuda, bez oportunitija

Ali zaista ima klinaca koji se nikad ne prestaju igrati - oni bi to svakako zaista razumeli

-delovalo je spuki, ponašanje je bilo šrinki-

i preterivanje pri ništavnim razmiricama sa samim sobom u izmaštanim nedogađajima koji se nikada desili nisu i neće...

U nedostatku ideja

u snoviđenju instikata

nije bilo naporno

predviđanje prestajanja

anticipiranja antiviđenja.

Nisam se uzdao da će

možda okolnosti

možda krenuti na ruku,

pa sam nedogađaje nenadigravanja sa nenajavama gde ću biti i kad kako bi se principom slučajnosti namontiralo da se ne sretnem sa nekim nikim nikada sveo na sigurniju opciju pojednostavljenja u linearnim prostoro- vremenskim determinantama.

Ostala je rutina

čeljiusti su bile rasklopljene

unutar svake je bila nagazna mina.

(ničija slutnja o lukavoj samoobmani je bila na mestu)

Da, tačno je - imam poriv za uništavanjem.

I ako ćemo iskreno, nije bilo iskreno:

tačno je da sam destrojer koji je izmaštao scenario sa epilogom u kojem ne dolazi nidočega u svakoj mogućoj varijanti svakog paralelnog univerzuma-

ugledala priča svetlost dana ili ne.

Ali ničega dramatičnog u tome nije bilo

ni nepromišljeno lošeg.

U celoj igrariji

sa marinama

i terasama

i vidikovcima uvek

nebitno gde

i nebitno što sam gadan

da ne bih sreo nikog

zaobilazio sam sve

i zaobilazio sam uvek

i radosna je vest

da niko neko ne bi ni naseo nikad.

Ostali su sigurni

i nepovređeni

u izmaglicama senzualnog

dok se meškolje

i trljaju nogu o nogu

u sopstvenim snoviđenjima

(ne)svesni sebe

i raskopljenih čeljusti

savršeni predikti.

Bravo za njih.

Kurac (kama)sutra

Kurac opušteno

(KURAC NOĆU)

Buka uvek!

Nikako nikad nikome ne opaštam izgubljeno vreme koje nisam proveo u druženju nisakojom fascinantnom personom grata.

Ne čekam obećano sutra pa ništa često dočekujem mimo programa - užurbano odmah.

Ne slušam muziku koju mi je naznačio posebni niko kako bi me smirila jer je onda ne bih ni čuo.

Ne pijem medikamente kako najčešće noću ne bih osećao specijalno ništa jer bih se umokrio.

Ne maštam da u iseckanim prekidima stvarnosti, u parčićima, perlama i fronclama nikad neću sanjati veliko ništa.

Da ću pasti, prestati i posustati.

U čekanjima ničega,

klupice su postajale pouzdana mesta buđenja, a vidikovci čeke za graciozne nikoje zveri koje se nikad pojaviti neće.

Na stanicama, u vozovima dok stojim, peronima ispred banaka, verandama pokraj reke, terasama sa pogledom, prekratkim saobraćanjima, pored drveta kraj festivalskih tvđava, u parkovima, na krovovima, potkrovljima, na ljuljaškama, ležaljkama, prostirkama, na wc šoljama u pet ujutru, dok čekam ništa, osim na isturenim klupicama prista-ništa i čekinim stepenicama, uspavljujem se na svakojakim mestima.

Tamo,

ponajčešće noću, obučen u svoju najsvečaniju skejtersku odeždu, dok čekam nikog i gutam papilone, destilate prosipam uglavnom po sebi i brišem se ruksakom u kojem pre svega uzgred, samo za najsvečanije prilike, uvek imam po jednu goblet čašu za mene i jednu za eventualno nikog koji nikad doći neće.

Često maštam o tome,

tada tamo u tim trenucima,

kako (sa čekićem u ruci) ulazim u masu nebrojenih ljudi sa namerom da ne sretnem se sa nikim i da oni mene, kao i ja njih ne prepoznam nikada.

Tada,

sudaravši se sa odjecima vrisaka sopstva u nestajanju, isto kao u ciklusima - pre degradacije svega u najcrnjim noćima blistavog ništavila ne naziru se horizonti iza kojih će ikada više izlaziti sunca, već isključivo orošeni katalizujućim pikselima tamne materije, eventualni negativi istih iz najmračnijih komora nadsvesti u kojima sve počinje i gde se -KoŠtaKadGde- trenutno konvertira i dekonstruiše u -NikoNištaNikadNigde- i sve zadobija priželjkivane konačne opipljive konture iščekivane distorzirane praznine, besmisla

i sveprožimajuće buke.

Neko vreme već

u čekanju uspavljivanju buđenju

u iščežnjućima sopstva

u kolapsima vremena

u sunovratu prostora

nestanku odsustvu nedostanku jecaju smislenosti

u senki mene dok plešem sa svojom senkom

na međama razmeđima tromeđama stomeđima snomeđama

(kad pamćenje prestaje i prerasta u magičnu maničnu mantričnu matričnu bujicu nezaustavljivog divljanja prekomernog besprekornog neprekidnog razmetljivog repliciranja stvarnosti od)

kvadrofonične kakofonije neopisivog sumanutog prekrasnog istinskog iskonskog "beskrajnog bezimenog" (implodirujućeg praska),

jedino neukaljana buka zadobija rutavu i gustu - opipljivu kakvoću i ispunjava sve pukotine mog zamka od odmetništva i otuđenosti.

Neko vreme već

u pritajenoj romansi sa ništavilom

ona je preostala

i jedino nju i imam.

Ona je nekorumpirana nekontaminirana i nekompromitujuća.

Ona teši leči krepi vida isceljuje iskupljuje i pročišćava.

Ona je antikorodivni spiritualni eliksir

i uz nju ne možeš zarđati i ne možeš se pokvariti.

Kao kad si iznešen na sneg

na kojem krvariš

a u glavi

nitkovima i nikogovićima govoriš

da mogu da ti ga puše redom svi

i moliš boga

(sa čekićem u ruci)

nebito kog

da ti ih namesti

jer to bi bila relevantna kompenzacija

za stupidno proćerdano

i idiotski izgubljeno

nepoverenjem nepovratno neprovedeno

neoprošteno izmaštano vreme.

(na kraju analogne skale ako li zaokreneš tjuner na alternativnije frekvencije

kao u anzipovanjima sećanja kad te izbace jer se činilo kao da praviš probleme, nije bilo privremenosti)

Druženja je bilo na pretek.

NOBODY FUCKS WITH TONY MONTANA

Ko vraćanja na spore ukrase opčinjujućeg filma koji te tera na san pred svanuće.

Ko prozirni fragmenti kolotečine koje iz jednih privremenih fascikala zaludno odlažeš u druge.

Ko karaoke bez ritma u kojima se gubiš i tražiš.

Ko ladica u kojoj si sakrio pilule za nepovrat koju ne možeš naći da bi našao njih.

Ko laptop zrcalo u kojem gledaš sebe, pre nego da se strmoglaviš nad stolcem.

Ko meduze koje ne umiru no nestaju

Ko sećanja koja stišćeš lepljivim dlanovima od šećerne vune.

Ko №1 sa okrnjenim plastičnim pištoljem.

Ko neustrašivost što tera suze na oči.

Ko ćaletovi kolutovi dima koje bušiš.

Ko srce od prstiju u kojima su tvoji.

Ko dve čaše sa štiklom.

Ko sećanja koja lepiš.

Ko neustrašivost.

Ko parket lajsna.

Ko sećanje.

Ko bujica.

Ko jeza.

Ovaj put ću drugačije konstruisati mehanizam.

Namerno neću arhivirati sećanje.

Zaokrenuću izvesnost ishodišta priče niočemu.

Ovaj put neću zaspati nego ću se pretvarati da spavam.

Zaklopiću kapke na kojima sa druge strane piše "nikad".

Nastaviću proces u nastajanju slikanja slike nepostojaćeg ničijeg nečijeg autoportreta koji nikada nastajao nije.

Neću sejvovati.

Pustiću da traje.

Ovaj put ću čekati dok ne naplatim svaki sekund dangube nisakime.

U pojašnjavanjima težim pojednostavljenjima, te odbijam da prihvatim ne kao opciju.

Ne ustežem se da počinjem prvi i završavam poslednji jer sam predvideo predvidivost tuđih tupih priviđanja kako su predvideli da ničega neće biti.

Pojednostavljujem - ne libim se da ničije pređašnje previde o predstojećim predubeđenjima o potvrđenom nepostojanju uviđene utvrđene uviđajnosti i čednosti izgubljenoj u snomeđama (ja)snoviđenja, bez da trepnem poništim i bezdušno smestim u bezdan bunila u kojem i sam zaglavljen neretko provodim nevremena prekriven stenicama, stenjući i oštro trljajući telo o oštro stenje.

Kao Gary Oldman u "Romeo Is Bleeding" i više -

misleći da je nema više

isključivo okrenut leđima

vidim odraz nestajuće siluete u oknima

koja gleda u oči refleksiju mene u superamoledu dok kucam:

ne pitam (nikog)

ne interesuje me (ništa)

neću posustati (nikad)

Dao bog, nebitno koji - nebitno kakvih, filmova ima podosta.

Kao Jack Nickolson u "The Pledge" i više -

like drunk and drugged

Scarface after death