Postapokalipsa u četiri kadra: Estetika i etika stripa FreakAngels
U Londonu koji je delimično potopljen, u četvrti Whitechapel, dvanaest mladih ljudi pokušava da spasi ono što je ostalo od sveta koji su – i to ne sasvim slučajno – sami uništili. Imaju moći koje prevazilaze granice obične percepcije.
Telepatija, telekineza, svest koja dopire dublje od pojedinca i povezuje ih međusobno kao prsti iste ruke. Nisu više tinejdžeri, ali ni potpuno odrasli. Njihove sposobnosti ih ne čine boljima. Samo drugačijima. I opasnijima.
Ova priča ne nudi jasan izlaz. Ne daje junake koje možeš da voliš bez rezerve, niti negativce koji nose crne šešire. Ovde se granice ne povlače ravno, već krivudaju između ličnih trauma, krivice, želje da se popravi svet, ali i potrebe da se pobegne od svega. Likovi nisu jednodimenzionalni – njihova svakodnevica je ispunjena sitnim, ljudskim lomovima. Jedan pokušava da gaji baštu, drugi da preboli sopstvenu nestabilnost, treća da vodi terapijske seanse u improvizovanoj klinici, četvrta da vozi leteći motocikl i zaboravi prošlost u vetru. Svi oni dele isti um, ali svako nosi svoj teret.
Naracija je ispričana u fragmentima, smireno i bez spektakla, ali s neizvesnošću koja se uvlači u kosti. Dijalozi deluju neobavezno, čak i dosadno, dok iz pozadine ne šikne neki detalj koji menja perspektivu. Rečenice su kratke, tačke tvrde, pauze guste. Ritmika stripa je postavljena u tablama koje odbijaju da prate konvencionalni tempo. Ovde nema jurcanja. Sve se odvija kao u snu iz kojeg ne možeš da se probudiš, a znaš da nešto gori iza horizonta.
Crtež je tih, bez potrebe da se dokazuje. Paleta boja je prigušena, gotovo prašnjava, kao da je ceo svet obavijen u sloj dima i prokvašene tkanine. Grad u pozadini je precizan, ali ne nameće se. Zidovi su stari, cigla je vidljiva, senke deluju kao da su stajale na istom mestu vekovima. Ipak, svet nije mrtav – sitni pokreti, treptaji, iskrzane konture, sve to diše između redova. Lica likova su ekspresivna, ali ne karikirana. Pogled nosi više od reči. Pogotovo kada su reči previše.
U tom svetu koji deluje poznato, ali funkcioniše po tuđim pravilima, zajednica Freak Angels postaje neka vrsta zamene za vlast, porodicu, prijateljstvo i institucije koje su davno propale. Ali njihovo prisustvo nije stabilizujuće – naprotiv. Svaki pokušaj obnove je stalno dovođen u pitanje, jer nikada nije jasno da li su ti mladi ljudi spremni da zaista odrastu. Njihova moć je istovremeno njihova odgovornost i njihova kletva.
Strip postavlja pitanja, ali ne nudi odgovore. Šta znači biti kriv? Može li se greška izbrisati tako što ćeš pokušati da učiniš nešto dobro, ili se ona samo premešta, zaboravlja, potiskuje? Šta znači deliti svest sa drugima, ako i dalje ostaješ sam sa sobom? I da li je zajednica ikada istinska uteha, ili samo odloženi haos?
Umetnički je precizan, tematski težak, narativno suzdržan. Freak Angels nije delo koje se konzumira u jednom dahu. To je priča koja ostaje u stomaku, koja se ne završava poslednjom stranicom, već ostaje da živi u mislima dugo nakon što je zatvorena. Svet u kojem se odvija je ponekad suviše sličan našem. I upravo tu leži njegov nemir.
Autor stripa "FreakAngels" je britanski scenarista Warren Ellis, poznat po mračnim, provokativnim i često politički obojenim narativima u svetu stripa, naučne fantastike i spekulativne fikcije. Njegova sposobnost da spoji žanrovske tropove sa filozofskim i društvenim pitanjima čini ga jednim od najuticajnijih pisaca savremenog stripa.
Vizuelni identitet "FreakAngelsa" oblikovao je crtač Paul Duffield, čiji je stil suptilan, atmosferičan i precizno ukorenjen u postapokaliptičnu estetiku. Zajedno, Ellis i Duffield donose priču u kojoj se distopija, psihološka drama i intimna svedočanstva sudaraju u stripu koji deluje istovremeno hladno i neobično lično.
