Ueda Akinari - Priče kiše i meseca
Ueda Akinari pripada onoj vrsti autora koji ne deluju revolucionarno u spoljašnjem smislu, ali dugoročno menjaju način na koji čitamo jednu tradiciju. Rođen 1734. godine u Osaki, usvojen u trgovačkoj porodici, odrastao je u urbanom, ekonomski dinamičnom okruženju, ali je veoma rano pokazao interesovanje za klasičnu japansku i kinesku književnost. Teško je preći preko podatka da je u detinjstvu preležao velike boginje, što je ostavilo trajne posledice po njegovo zdravlje; međutim, upravo ta rana iskustva izolacije i telesne ranjivosti verovatno su doprinela njegovoj intelektualnoj koncentraciji.
Nije bio akademik u institucionalnom smislu — Japan tog vremena nije poznavao univerzitetski sistem kakav danas podrazumevamo — ali je bio učen čovek u punom značenju te reči. Njegovo obrazovanje bilo je rezultat lične discipline, strpljivog rada i izuzetne filološke radoznalosti. Taj spoj samostalnosti i erudicije ostavio je snažan trag na njegovom stvaralaštvu.
Akinarijev književni rad obuhvata prozu, filološke rasprave, polemike i studije o klasičnim tekstovima. Bio je povezan sa pokretom kokugaku, koji je zagovarao povratak izvornim japanskim tekstovima i oslobađanje od preterane zavisnosti od kineskih modela. Ipak, ono što kod njega smatram posebno zanimljivim jeste činjenica da nikada nije zauzeo isključiv stav. Bio je duboko upućen u kinesku književnost i filozofiju, koristio je kineske izvore, ali ih je preoblikovao.
Ta dvostruka orijentacija — prema domaćem i prema uvezenom kulturnom modelu — oblikovala je njegov stil: disciplinovan, precizan, svestan tradicije, ali bez imitatorske servilnosti. Njegova proza pokazuje kako se preuzeti motiv može učiniti organskim, kako se tuđa forma može prilagoditi sopstvenom kulturnom iskustvu.
Važno je imati u vidu i istorijski kontekst. Akinari stvara u drugoj polovini osamnaestog veka, u periodu relativne stabilnosti Edo epohe. Dok se u Japanu razvija urbana kultura čitanja i raste interesovanje za proznu književnost, u zapadnoj hemisferi istovremeno nastaju rani oblici gotičkog romana. Kada u Engleskoj Horace Walpole objavljuje „Zamak Otranto“ 1764. godine, uvodeći natprirodno u okvir moderne proze, Akinari nekoliko godina kasnije oblikuje sopstveni model natprirodne naracije. Sličnost je, međutim, više tematska nego estetska. Dok evropski gotički roman naglašava atmosferu straha, ruševine, tamnice i spoljašnji efekat jeze, Akinarijev pristup je smireniji, filološki utemeljen i moralno nijansiran. Njega ne zanima dekor mračnog, već posledica ljudskog postupka. U tom smislu, on je bliži kasnijoj introspektivnoj prozi nego spektakularnoj gotici.
U njegovom stvaralaštvu natprirodno nikada nije izolovano od etike. Priča o duhovima nije folklorni dodatak niti zabava za dokono čitateljstvo. Ona je sredstvo analize ljudske slabosti, vezanosti i neispunjenih obaveza. Akinari razume društveni poredak svog vremena — hijerarhiju, lojalnost, dužnost — ali ga ne prikazuje didaktički. Njegovi likovi nisu alegorije vrlina i poroka; oni su ljudi koji donose odluke i potom žive sa njihovim posledicama. Upravo ta uzdržanost u prosuđivanju daje njegovim tekstovima ozbiljnost.
Zbirka "Priče kiše i meseca" ("Tales of Moonlight and Rain") , objavljena 1776. godine (nedavno i u Srbiji objavila izdavačka kuća Lom), najjasnije pokazuje ovu poetiku. U devet priča Akinari kombinuje elemente japanske kaidan tradicije i kineskih narativnih obrazaca, ali ih organizuje sa izuzetnom kompozicionom kontrolom. Struktura priča je promišljena; uvodi su često istorijski ili pseudo-istorijski utemeljeni, čime se stvara osećaj verodostojnosti, a zatim se diskretno uvodi natprirodno. Ta postupnost je ključna. Duhovi ne upadaju nasilno u tekst; oni se pojavljuju kao logičan produžetak već postojećeg unutrašnjeg konflikta.
U mnogim pričama susret sa natprirodnim nije kazna u konvencionalnom smislu, već suočavanje. Lik se vraća sopstvenom obećanju, neispunjenoj dužnosti, potisnutoj emociji. Granica između sveta živih i mrtvih postaje propustljiva tek kada je moralna ravnoteža već narušena. Zbog toga ova zbirka ne funkcioniše kao horor u savremenom značenju te reči. Ona je precizno konstruisana studija odgovornosti. Čitalac ne oseća paniku, već nelagodnu jasnoću.
Posebno cenim jezičku ekonomiju ovih priča. Akinari ne opterećuje tekst suvišnim opisima, ali ni u jednom trenutku ne deluje oskudno. Njegov stil je sažet i kontrolisan, sa naglašenim osećajem za ritam rečenice. U tom pogledu on pokazuje izvesnu modernost: podrazumeva inteligentnog čitaoca koji će razumeti prećutano. U tišini teksta prepoznaje se napetost, a u odsustvu eksplicitnog objašnjenja otvara se prostor za interpretaciju.
Značaj Akinarija u japanskoj književnosti ogleda se u tome što je pokazao da tradicionalni motivi mogu biti osnova ozbiljne psihološke i etičke analize. On ne raskida sa tradicijom, ali je koristi kao instrument promišljanja. Njegove priče su istovremeno duboko ukorenjene u kulturi svog vremena i otvorene za savremeno čitanje. Kada ga danas čitamo, ne deluje kao egzotični autor iz daleke epohe, već kao pisac koji razume složenost ljudskih odluka, težinu obećanja i nemogućnost da se prošlost jednostavno poništi. Upravo u toj jasnoći, u toj disciplinovanoj intelektualnoj doslednosti, vidim trajnu vrednost njegove proze.
Zbirka "Priče kiše i meseca" je ostavila dubok trag ne samo u japanskoj književnosti, već i u njenoj recepciji kroz vreme. Inspirisala je generacije pisaca i umetnika, a naročito je afirmisana u modernoj kulturi kroz adaptacije poput znamenitog filma Ugetsu (1953) reditelja Kenji Mizoguchi-ja, što govori o trajnosti njenih motivskih i stilskih osobina i u vizuelnoj umetnosti.
