Cloud Nothings
Last Building Burning
Carpark Records / 2018
8.7
8

Godine čine svoje.  Svidelo se to nama ili to je zakon prirode. Tako je i sa muzikom i muzičarima. Koliko smo samo puta imali prilike da vidimo kako nama omiljeni muzičari, nekada puni žestine i energije, koju su kanalisali kroz svoje instrumente, polako blede, postaju dosadni i tupi, jedno rečju postaju teče. Nekima od takvih muzčara padnu na pamet glupave ideje o “reinventingu” samih sebe i svog stvaralaštva, o pronalasku “novog zvuka” i “nove svežine”. Neki od takvih muzičara ostave gitare i late se elektronike, neki pak gitare zamene klavirom, belim odelom i dozlaboga dosadnim pesmama.

Dylan Baldi i njegovi Cloud Nothings, koji i pored pet albuma jedva da imaju više od trideset, krenuli su drugim, pravim putem, a to je, radi ono što najbolje radiš i radi ga još bolje.  Cloud Nothings su od samog početka karijere i prvog albuma Cloud Nothings (2011) svojom muzikom, distroziranim gitarama razvaljivali sve pred sobomNa svom  petom albumu Last Building Burning i dalje to rade ali ovog puta razvaljuju još žešće, bučnije, sa mnogo više energije i besa nego ikada do sada.

Cloud Nothings su do sada u karijeri veoma pametno birali producente sa kojima su sarađivali a sarađivali su sa nekim od najcenjenijih producenta poput Steva Albinija, Johna Congletona ili Johna Goodmansona. Svako do njih je ostavio  neki svoj pečat albumu koji je producirao, ali je pre svega najbolje realizovao ideju i naglasio zvuk koji je bend želeo da predstavi u tom trenutku. Tako su Albini i Congleton naglasili čvrstinu i energiju pesama, dok je Goodmanson na prethodnom albumu Life Without a Sound ublažio nazubljene ivice, ispeglao zvuk i dao jednu novu melodičnu indie rock notu koja nije bila u prvom planu na prva tri albuma.

Preporuka

share