Never Rarely Sometimes Always [2020]
Eliza Hitman (Eliza Hittman) svoju emotivnu karakternu studiju nazvanu Never, Rarely, Sometimes, Always, bazira na brojnim traumatičnim iskustvima tinejdžerki u Americi, koje su prolazile kroz čin abortusa.
Hitmanova film otvara na lokalnom konkursu za školske talente, gde junakinja izvodi impresivan muzički performans, na večeri mahom satkanoj od trivijalnih izvedbi njenih kolega, i tu već, na osnovu malicionih dobacivanja iz publike, stičemo utisak da junakinja prolazi kroz neku vrstu vršnjačkog maltretiranja ili omalovažavanja.
Kada se klupko razmota saznajemo da je Autumn (Sidney Flanigan) zaglavljena u jasno neželjenoj trudnoći, ali i da na osnovu facijalnih ekspresija i opšteg psihofizičkog stanja činjenica je i da joj nije baš najjasnje šta se zapravo dešava i šta joj je činiti.
U pomoć joj priskače rođaka, inače i koleginica s posla, koja će se žrtvovati kako bi joj bila moralna i finansijska podrška na njenom putovanju u Njujork, gde će intervencija biti izvršena u klinici za maloletna lica.
Hitmanova bez mnogo dijaloga gradi dramu u kojoj performansi dve junakinje dolaze do punog kapaciteta u scenama sažetih od krupnih kadrova, dok je scenografija utonirana u skladu sa opštom atmosferom, gde dominiraju sivilo urbanih naseobina, koje je opet u savršenom skladu sa apatičnošću i malodušnošću modernog sveta.
Iako se negde nazire i sistemska briga za tinjedžerke, sadržana u ljubaznošću medicinskog i pomoćnog osoblja, ona je suštinska sadržana u psihološkim upitnicima koji, u najboljoj sceni filma, ogoljuju patetičnost, apatičnost i opšti nedostatak odgovornosti i brige za postupke pojednica i njihovo reflektovanje na mentalno stanje.
