Swans - Birthing [2025]
Tiho šapćeš kroz zube dok pokušavaš da rećima objasniš šta si upravo čuo. "Birthing" jeviše od pukog albuma, to je prizivanje, žrtva, krik i tišina u istom dahu. Gira i njegova ekipa su se opet vratili, ne da bi nas zabavili, nego da bi nas naterali da se setimo da postojimo. Sve traje preko sat i po, a ne znaš da li si proveo večnost u mraku ili tren u svetlosti. Samo znaš da ti se nešto u stomaku prevrće dok sve to slušaš.
Otvara se sa „The Healers“, lagano, kao da si zaspao u pećini, a nešto ti se približava, šuška, diše. Sve krene na prstima, akustika, metalni odsjaji, jedva čujan zbor. A onda sve plane. Ne u rafalu, ne u eksploziji, nego kao lavina koja je krenula da se obrušava iznutra. Udarci, zveckanje, glasovi koji više nisu ljudski, više nisu tvoji, nego pripadaju nekom svetu koji ti ne razumeš. I sve vreme osećaš — ovo nije muzika, ovo je molitva u svetu bez boga.
„I Am a Tower“ je zver. Ogromna, tamna zver koja se uspinje iz kaljuge. Gira peva kao prorok u delirijumu, reči su mu kratki rezovi po koži: “Speak up, Dick! Bring wonder. Bring plunder.” I sve to traje kao večera kod demona. Gitare cvile, bubnjevi se raspadaju, kao da svaka nota donosi kraj jedne košmarne slike i odmah stvori drugu, još mračniju. Ali sve je precizno, sve ima svoje mesto. Nema slučajnosti kod Swansa.
Naslovna stvar, „Birthing“, je sve što ti se u životu desilo, ali obrnutim redosledom. Krećeš kao dete koje vrišti u prazno, pa te gura kroz svet, kroz krv, kroz tišinu, kroz mrak. I sve vrvi od osećanja koje ne znaš da imenuješ. Tuga, valjda. Ili neki njen čudniji brat. Kad dođe do kraja, ostaneš zatečen, jer i dalje traje, ali više ništa ne čuješ.
