Kneecap - Fine Art [2024]

Jul 19, 2025

Kneecap

Fine Art

HEAVENLY / 2024

Kneecap su kao molotovljev koktel bačen pravo u glavu sterilnoj, ispeglanoj sceni koja se ustručava da išta kaže naglas. Mo Chara, Móglaí Bap i DJ Próvaí nisu samo trojica likova iz Belfasta – oni su hodajući manifest.

Repuju na irskom jeziku, piju, psuju, lome norme, ali svaka njihova reč nosi jasno: mi smo ovde, nismo vaši, nismo zaboravili i nećemo zaćutati. Tokom protekle godine, njihovi nastupi redovno su bili na meti policije i cenzorskih tabora, ali svaki pokušaj da ih se ućutka završavao je kao sirena u gluvoj sobi – dramatično, ali besmisleno. Bilo da ih optužuju za podršku Palestini, provociranje britanskih institucija ili "neprimeren rečnik", njihovi koncerti uvek su bili najglasnije mesto u prostoru – mesto gde narod diše.

"Fine Art" je njihov prvi pravi album – i nije album, nego noć u pubu koji ne zatvara. Fiktivni pab The Rutz postaje centralna tačka oko koje se okreće sav haos: alkohol, tablete, nostalgija, bunt, prkos, melodična tuga i bes koji zna da igra. Irski i engleski skaču jedan preko drugog kao dva jarca na uskom mostu, a ritmovi se ne smiruju. Grime, rave, punk, garage, pa čak i folk – sve je unutra, kao da je neko zamešao narodni dernek sa betonskom žurkom u napuštenoj zgradi.

Otvaraju sa „3CAG”, mešavina jezive lepote i melanholične svesti, uz vokal Radie Peat koji se lepi za mozak kao loše sećanje koje ne želiš da zaboraviš. Onda dolazi „Fine Art”, i sve eksplodira. Medijski iseci koji ih razapinju, basačina koja lomi pršljenove i tekst koji im vraća sve optužbe sa osmehom. „I bhFiacha Linne” je jeziva i teška – ni jedan ritam nije napravljen za TikTok, a svaki stih je za podizanje obrva kod engleskog konzula. „I’m Flush” ide direktno u krv, sintovi prže, tekst miriše na ketamin i žute zidove WC-a kluba u tri ujutru.

Onda odjednom zakucaju „Better Way To Live” i „Sick in the Head”, i čuješ da ovo nije samo politički teatar. Grian Chatten iz Fontaines D.C. dodaje glas razuma u haos. Ovde se priča o mentalnom zdravlju, o izlizanosti duše, o stvarima koje osećaš kad te svi ostave, pa uključiš bas da ubije tišinu.

„Harrow Road” pokazuje koliko se lako izgubiš u Londonu ako nosiš svoj identitet kao metak u džepu. Jelani Blackman uvodi sivilo svakodnevice, Kneecap to prospe po pesmi i nazdravi. A „Rhino Ket” – ha, to nije pesma, to je ilegalna zabava. Sve trese, sve je pod kontrolom i sve beži iz ruku. Na kraju „Way Too Much” spušta zavesu, ali te ostavi na podu, oznojenog, sa osećajem da ti fali još tri pesme da se sabereš.

Ono što Kneecap rade s ovim albumom nije samo dobra muzika – to je kulturni otpor. U vremenu kad je većina bendova više zainteresovana za algoritam nego za istinu, oni izbacuju album koji je i šamar i zagrljaj.

Ako su previše vulgarni – to je zato što stvarnost to zahteva. Ako provociraju – to je jer neko mora da vas probudi. Njihova podrška Palestini, njihovo isticanje irskog jezika, njihova tvrdoglava želja da ne budu "uklopivi" – to nije poza, to je stav. I to onaj retki koji nešto i menja.

"Fine Art" nije za svakog. Ako si navikao da ti albumi dođu kao kafica sa mlekom i playlistama za čišćenje stana, promašio si vrata. Ovo je za one koji znaju šta znači kad ti zabranjuju jezik, kad ti izbrišu prošlost i kad ti kažu da ćutiš dok ti kradu budućnost.

Ovo je muzika za one koji znaju da prkos nije ponekad dovoljan, ali je uvek nužan. Kneecap nisu revolucionari iz udžbenika – oni su deca odrasla među zidovima koji pamte više suzavca nego cveća. I to je ono što ih čini neophodnim.