Toliko je tema i raspoloženja koje obrađuje popularna muzika, da gotovo nema životne situacije za koju ne možete pronaći adekvatnu pesmu. No i pored toga, nekada je nemoguće ne iznenaditi se koliko se muzika u vašim ušima podudara sa događajima koji se dešavaju oko vas. Upravo tako nešto mi se desilo 5. oktobra 2000. godine.

Ne ulazeći u političko tumačenje onoga šta se (nije) desilo toga dana, pokušaću da vam prenesem audio vizuelni doživljaj. Odlazeći u grad tog 5. oktobra, stavio sam u džep vokmen (koji je odbrojavao poslednje dane) i u njega kasetu na kojoj je bio snimljen prvi album benda iz Los Anđelesa “Rage Against the Machine”.

Oko mene su prolazile reke ljudi. U njihovim očima se mogao očitati bes, očaj, umor od nepravde i želja za promenama. Njihovi pogledi kao da su govorili “Dosta je bilo više, ne želimo da radimo ono što oni traže od nas”. Hodajući tako među tim svetom gladnim promena, sa slušalica mi je treštala distorzirana gitara i glas Zaka De La Roče, koji je do besvesti ponavljao rečenicu “Fuck you I won’t do what you tell me”, začinivši je krikom “motherfuckers” na kraju pesme .

Sirova energija i bunt u mojim slušalicama, a možda još veće količina besa oko mene. Kada pomešate ono što sam u tom trenutku čuo i video, biće vam jasno zašto su mi žmarci prolazili čitavim telom. Iako sam svesno birao muziku za odlazak u grad tog dana, bio sam zapanjen koliko su “Rage Against the Machine” potpuno nesvesno prodrli u srž onoga što se tada dešavalo na ulicama Beograda.

Taj njihov debi album je tog 5. oktobra bio star 8 godina, a 3. novembra ove godine navršile su se tačno 27.godina od kada je objavljen. Iako je situacija u našoj zemlji donekle drugačija nego što je bila početkom ovog veka, činjenica je da prvenac grupe “Rage Against the Machine” nimalo nije izgubio na svojoj aktuelnosti. Uostalom, kakve veze uopšte ima ova ploča sa politikom, buntom i “ispravljanjem krivih Drina”?

Preporuka