Nepravda je prisutna u mnogim segmentima naših života, a istorija umetnosti nije izuzetak. Tu pre svega mislim na posthumnu popularnost. Nema ništa tužnije nego kada je neki umetnik ubeđen u kvalitet svog dela, a za vreme njegovog života većina javnosti je podozriva i neblagonaklona prema njegovim umotvorinama.

Da li je razlog tome što je njegova umetnost ispred ili “iza” vremena, manje je važno, tek mnogi od njih su otišli sa ovog sveta u uverenju da niko nije shvatio njihovo delo. Onda se desi otkriće u vidu neke reklame za skupi auto, čiju pozadinu ulepšava muzika autora za kog je retko ko čuo, nakon čega gomila ljudi počne da se raspituje o kome je reč i hrli u prodavnice da kupi njegove albume.

Primera je na desetine, a slikari Van Gog i El Greko, pisci Franc Kafka i Edgar Alan Po, odnsosno muzičar Nik Drejk (čija pesma se čula u pomenutoj reklami za “folksvagen” kabriolet, nakon koje se prodaja njegovih albuma udvostručila ) samo su neki od mnogih.

Priča koju danas pričamo vrlo lako je mogla da ima takav kraj. Naime, 20. avgusta 2012.godine britanski muzičar Bil Fej (Bill Fay) objavio je svoj treći studijski album (premda su u međuvremenu izdate još dve njegove nezvanične ploče o kojima ćemo nešto kasnije).

Tu ne bi bi bilo ništa čudno da između njegovog drugog i trećeg izdanja nisu prošle više od četiri decenije, za vreme kojih su Feja zaboravili čak i oni malobrojni koji su ga se sećali s početka sedamdesetih. Sada ne samo da su ga se oni setili, već će gomila klinaca koja nikada nije čula za ovog darovitog umetnika, konačno otkriti njegova dva bisera od pre četrdesetak godina. Srećom, nepravda ponekad i ne pobedi.

 

Preporuka

share