GistroFM: What Are You Running Away From?
Nekih dana bih samo da sednem na trajekt i odem u tri lepe. Nema veze da li je Jadrolinija, Bluestar ili neki treći i baš me briga da li je leto, zima ili jesen. I kada to poželim ne mislim na neku vožnju od Splita do Lastova, od Atine do Naksosa, neku koja traje nekoliko sati do obližnjeg ostrva, ne. Kada to želim onda bih da se odvezem mnogo daleko. Hteo bih da budem što dalje od ljudi koji svoje paranoje pokušavaju da maskiraju samopouzdanjem za koji nemaju pokriće, od onih čija bahatost ili kukavičluk tera druge u bolnice (pa čak i u grobove), od onih koji žele da ceo svet misli kao oni, od onih kojima se sloši kada nešto treba da daju, od onih kojima ne veruješ ni da je danas nedelja, od sveta koji se ponaša kao da je planeta nastala samo zbog njih i ni zbog koga drugog. To je mnogo dalek put i vožnja trajektom od pet sati neće mnogo promeniti. Želim da ta vožnja traje i traje, da pređem sva mora, sve okeane, pa onda opet, da na palubi pročitam sve knjige koje me odavno vuku za rukav, da napišem sve romane koje sam započeo, da zaboravim sve trenutke koji su mi naružili čoveka i da u jednom komadu stignem na to mesto o kome sanjam najveći deo svog života.
Nije to bekstvo od samog sebe. Znam da je to nemoguće, a i odavno sam načisto sa sobom koje stvari mogu, a koje ne mogu da promenim u svom životu. To je samo želja da živim na mestu na kom caruje reciprocitet, na kom se druga bića vrednuju na osnovu toga šta rade i šta jesu, a ne na konto toga šta pričaju i šta bi voleli da budu, na kom se ne podvaljuje, na kom se ne traži nemoguće i na kom se loše kažnjava, a dobro nagrađuje. Znam, opet pišem bajke nedeljom. Ali šta ću kad danas nije utorak?
Naravno da neki takav pravi trajekt koji plovi beskrajnim morima i odvozi nas od svega lošeg baš i ne saobraća. Moram to da napišem jer će se sigurno javiti neki bukvalista da mi kaže “e dečko, to ne postoji, nema, to je utopija, koliko imaš ti godina, odrasti više” itd. Znam da baš takav brod ne postoji, a godina imam sasvim sigurno manje od tog koji pita. Ali za razliku od njega imam i muziku koja je u stanju da te odvede gde god i kad god poželiš. Jer ako jednom budem stigao tamo gde mislim da mi je mesto, znam da će svirati nešto dobro. Možda nešto baš iz današnje Gistro FM epizode.
Lider grupe Wilco Džef Tvidi ima novi solo album kog slušam već danima. U pitanju je trostruko izdanje na kom ima 30 pesama i koje traje preko dva sata. Na njemu se nalazi nekoliko pesama koje govore baš o malopre pomenutom bekstvu mojim brodom. Kada neko snimi tako obiman album logično je da se na njemu nađe bar neka divna melodija, a kad je taj neko Džef Tvidi, onda znamo da je takvih pesama mnogo više od nekoliko.
Ovih dana se obeležava četvrt veka od kultnog albuma Kid A grupe Radihead. I on govori o načinima na koje je moguće nestati, i njemu se pegla od sveta u kome “svi sve znaju” iako su glupi k’o kurac. Morao sam obeležiti taj jubilej puštanjem dve omiljene pesme sa ove velike ploče.
U ovoj emisiji vas čeka i blok posvećen italijanskim šlagerima. Ketrin Spak je bila pevačica, glumica i manekenka, a šezdesetih je snimila nekoliko pesama koje obožavam, iako sam saznao o čemu peva tek uz rečnik. Njene melodije se njišu u ritmu tog mog sveta u koji sam se zaputio. Pored nje, čućemo i po jedan veliki hit Adrijana Ćelentana i Đina Paolija.
Od svih novih albuma poslednjih nekoliko dana ništa nisam slušao kao novog Krisa Stejplsa. On zna sve o melanholiji u dva ujutru i o kamenu kog već decenijama guramo uz ono strmo brdo. Što se tiče dobre vožnje, za nju su danas zaduženi Bitchin Bajas, psihodelična čikaška braća grupe Stereolab. Od novih albuma mi se još mnogo sviđaju Niko Kejs i Velšanka Kejt Le Bon. Pored njih u ovoj epizodi možete čuti i Brusa Springstina, Roberta Planta, Jensa Lekmana, Šarlot Ginzbur i mnogo toga još.
Ne znam da li je moguće stići tamo gde mi se ovoliko ide, ali sam siguran da ću pokušati. Brod kojim ću se otisnuti na pućinu nalazi se u današnjem Gistro FM
