The National - Laugh Track [2023]

The National
Laugh Track
4AD / 2023
7.8
8

Drugi ovogodišnji albuma benda The National, „Laugh Track“ je svakako došao kao iznenađenje. Ne toliko što se pojavio tek pola godine nakon albuma „First Two Pages of Frankenstein“, već zato što je „Laugh Track“ prvi album, nakon decenije, i albuma „Trouble Will Find Me „ koji može da se sluša, i u kojima konačno ima eha The National iz svog najboljeg perioda. Kada se pominje The National i njihova muzika, ne može se ne spomenuti njihova fantastična tri albuma „Alligator“ (2005), „Boxer“ (2007) i „High Violet“ (2010). To su albumi sa kojima je bend ostvario svetsku slavu, na kojima je definisao svoj autentičan zvuk i do kraja njihove karijere, sve što bend načini biće upoređivano sa ovim albumima.

Na albumima „Sleep Well Beast“ (2017), „I am Easy to Find“ (2019) i „First Two Pages of Frankenstein“ (2023), bend je pokušao nešto potpuno drugačije. Neko bi možda primetio da tu i nema puno razlike u zvuku, ali onim fanovima koji su bend upoznali sa gore pomenuta tri albuma iz prve decenije ovog veka, zaokret u muzici benda i nije previše prijao. Da li je razlog tome što su članovi benda ostarili, pa i sami sebi postali dosadni,  možda zato što su postigli zapažen svetski uspeh, te se „iskomerijalizovali“, ili pak, što su neki od njih (Aaron Dessner) počeli da sarađuju sa velikim mejnstrim zvezdama poput Taylor Swift, pa im je to izrodilo neke čudne ideje o muzici koju treba da stvaraju.

Shvatam da kao muzičaru i profesionalcu deluje potpuno normalno da napiše pesmu i sarađuje sa zvezdom poput Taylor Swift, na kraju čovek od toga živi, ali ako se uzme  da je i pored sve popularnosti koju gospođica Swift ima (popularnost nekog muzičara često nema baš nikakve veze sa kvalitetom njihove muzike), jednostavno ono [to ona radi nikako ne može stajati u istoj ravni sa The National, te je potpuno jasno zašto je ona želela da ima muzičara poput Dessnera pored sebe, ali nije jasno što bi The National želeli da zvuče kao ona, a deluje da su se baš trudili na poslednjem albumu.

Nedavno je jedan od braće Dessner, povodom objavljvanja albuma „Laugh Track“ izjavio da su se veoma opirali snimanju klasičnog rock albuma, sa živim bubnjevima, ali su ovde ipak pribegli toj ideji. Nakon ove izjave postaje jasna promena u zvuku koja je donekle započela još na „Trouble Will Find Me“ a u potpunosti kulminirala na albumu „First Two Pages of Frankenstein“ sa kojim su The National uspeli da i najvedriju osobu dovedu do stanja opšte i opasnog „duhoklonuća“. I to ne zbog emotivne snage muzike, već zbog osećaja ispraznosti, patetike i dosade koja iz slušaoca isisa i poslednji trag životne snage i vedrine, te kod istog izaziva želju za samopovređivanjem oštrim predmetima, iz jednostavnog razloga,  potvrde da je još uvek živ i da sam čemer muzike The National nije uspeo da u potpunosti otupi sva osećanja.

I u najboljim danima The National su balansirali na veoma tankoj granici, između dosadne, anemične tunjave pop muzike i melanholičnog, emotivnog indie rocka. Sada, na ovom albumu, potpuno je jasno da taj tas na vagi predstavlja Bryan Davendorff i njegov ritam na bubnju.