Shame - Cutthroat [2025]

Oct 17, 2025

Shame

Cutthroat

Dead Oceans / 2025

Shame nikada nisu birali lakši put, od početka su se kretali po terenu koji ne trpi sigurnost, stalno između kontrole i potpunog rasula. Od prvog albuma Songs of Praise, koji je bio nalet besa i mladalačke drskosti, preko introspektivnog Drunk Tank Pink, gde su tražili strukturu u haosu, pa do emotivnijeg Food for Worms, u kojem su se suočili s vlastitom ranjivošću, njihov put je bio stalan pokret.

Cutthroat je logičan, ali i najrizičniji korak: album koji zvuči kao da su sve prethodne faze sabili u jednu eksploziju, kao da su odlučili da više ne prave razliku između kontrole i instinkta.

Zvuk je istovremeno rafiniran i grub, precizan i haotičan. John Congleton je kao producent uspeo da izvuče ono što je bend već dugo pokušavao — ravnotežu između studijske oštrine i energije koju imaju uživo. Bubnjevi su masivni, gotovo fizički prisutni, svaka doboš nota udara kao metalna šipka o beton. Bas linije nisu samo ritmičke osnove već melodijski stubovi — tečne, hipnotične, često nose celu strukturu pesme. Gitare, s druge strane, više nisu samo oružje za napad; sada su i tekstura, i nerv, i prostor. Neke pesme imaju gitarske slojeve koji podsećaju na nervozu Gang of Four, dok druge dišu u širem, ambijentalnom prostoru, s dozom pop senzibiliteta koji ranije nije bio tako izražen.

Naslovna pesma, „Cutthroat“, otvara album kao udarac šakom u zid. Brzi disko-punk ritam, agresivan vokal, refren koji zvuči kao urlik na sopstvene iluzije. To je Shame u najčistijem obliku, eksplozivni, samosvesni, ali i ironični. „Cowards Around“ nastavlja u istom ritmu, ali sa više teatralnosti; Steenovo pevanje prelazi iz besa u gotovo glumačku interpretaciju, a ritam sekcija sve vreme drži tenziju koja ne popušta ni sekundu. „Quiet Life“ menja ton, pesma koja počinje kao umorna ispovest i završava u gustom, bučnom zidu zvuka, kao da bend pokušava da uguši sopstvenu tišinu.

U „Nothing Better“ prepoznaje se novi balans, ritam je plesniji, gitare svedenije, ali puls ne prestaje. Pesma zvuči kao ironija na savremeni nihilizam: lakoća koja skriva iscrpljenost. „Plaster“ vuče uticaje Pixiesa, s izlomljenom strukturom i rafalnim akordima, dok „Spartak“ iznenađuje svojom melodičnošću, gotovo himnična pesma, u kojoj Steen odustaje od sarkazma i pušta da melodija govori sama.

„Lampião“ širi granice zvuka benda: gitare prelaze u plesne rifove, dok se ritam prepliće sa sintovima, a vokal osciluje između britanskog akcenta i portugalskog prizvuka, stvarajući neku vrstu ritualne energije. U završnim pesmama, poput „After Party“ i „Axis of Evil“, bend dostiže punu širinu, kombinaciju elektronske pulsacije, post-punk napetosti i emocionalne težine.

Tehnički, Cutthroat je najkompleksniji album koji su do sada snimili. Promene dinamike su nagle, ali promišljene, pesme ne dišu slobodno, već pod kontrolisanim pritiskom. Aranžmani su gusti, ali nikada pretrpani; svaka nota ima mesto, svaka praznina smisao. Produkcija je slojevita, u svakoj pesmi postoji nešto što se čuje tek pri trećem slušanju: suptilni zvukovi, reverbi, šumovi, disanja. To su sitnice koje albumu daju dubinu i trajnost.

Lirski, Steen je možda najotvoreniji do sada. Njegovi tekstovi su istovremeno autoironični i empatični, često balans između lične ispovesti i društvene kritike. Piše o licemerju, bežanju, zamoru, ali i o potrebi da se ne prestane osećati — čak i kad je to bolno. Ono što je ranije bio gnev, sada je postao dijalog, kao da se bori da pronađe ravnotežu između besa i razumevanja.

Cutthroat je, u konačnici, album o kontroli i njenom gubitku. O bendu koji zna da svira bolje nego ikad, ali odlučuje da zadrži nemir kao deo identiteta. To je zvuk grupe koja je naučila da snimi svoj haos, a da ga ne izgubi u poliranju. Shame su ovde jednako sirovi kao i pre, samo što sada ta sirovost ima oblik preciznog udarca — ne onog koji ruši, nego onog koji budi.

Shame su trenutno na turneji, te u ovim našim krajevima i bliskoj okolini su 22. oktobra u Zagrebu (Klub Močvara), 23. oktobra nastupaju u Beogradu (Zappa Baza) i 24. oktobra su u Sofiji (Mixtape 5). Svakako koncert koji ne bi trebalo propustiti.